Naša tajlandska avantura započela je mnogo pre nego što smo i zakoračili na tlo Azije. Kao prvo trebalo je obezbediti prevoz. Prvo pitanje je: „Da li u pravom trenutku posedujete kritičnu masu novca“ , koja , neću Vas lagati uopšte nije mala. Naime, preko interneta je mesecima unapred moguće rezervisati karte po „povoljnijim“ cenama, ali to neće promeniti činjenicu da ćete se nakon plaćanja svih aviona do Krabija osećati lakše- oko 2.500,00 € lakše! Ali, ne oklevajte! Jer svaki dan koji to činite cena letova će rasti. Tako je nas jednonedeljno premišljanje koštalo oko150 €. Sledeći, ali ne i manje važan, je smeštaj. Tu se možete malo opustiti i smeštaj prilagoditi svom stilu života. U ponudi na Ton sai plaži imate „za svakoga po nešto“. Jeftini bungalovi od bambusa (ali da naglasim: bez vode i struje, i sa pokojim „noćnim posetiocem“ ,čitaj pacovom) ne koštaju više od 5€ za noć. Sledeće su varijacije na temu, sa strujom, vodom(hladnom), ventilatorom itd. po ceni od 30-ak €. Što se mene tiče ni blizu onoga što je tročlanoj porodici potrebno. Taman kad sam se zabrinula i zamislila nas u udžerici na plaži dok nas proždiru bube, pronašla sam na netu sajt „Dream valley resort-a“. Po ceni od 55€ dobili smo betonski bungalov, sa klimom, toplom vodom, televizorom,doručkom i ogromnim krevetima koji se uredno SVAKI dan presvlače. Kada sam i to rezervisala(i unapred platila) osetila sam se spokojnije mada me je malo brinula činjenica da smo potrošili skoro 4000€, a da Taj ni videli nismo.
Još jedna dosadna tehnikalija je bilo vađenje viza. Za to je potrebno izdvojiti još 30€ po osobi, otići u agenciju, najbolje u „Geu“(Kneza Miloša, odmah pored opštine Savski venac),mi smo tamo bili, za tri dana se vratiti i pokupiti svoje pasoše sada bogatije za jedan neugledan štambilj koji predstavlja tajlandsku vizu. Kada sve to prebrinete ostaje Vam da se opustite i prepustite maštarijama o prelepim plažama, toplom moru i „HARD CORE“ penjanju.
Još jedna napomena: nemojte dozvoliti da Vas ljudi naplaše pričama kako stvari na Bankokgškom aerodromu treba čuvati kao „zmija noge“, jer će Vas neko opljačkati ili, ne daj Bože, uvaliti drogu u kofer. Mene jesu pa sam ja poslednje nedelje čekanja provela grickajući nokte i lepeći kofere selotejpom pod parolom „otvori ih sad ako možeš!“
Konačno, došao je dan polaska. Natovareni koferima i entuzijazmom krenuli smo sa „Nikole Tesle“ put Istambula koji je bio prva stanica. U Istambulu smo na prometnom „Ataturk-u“ čekali,smucali se i zabavljali dete čitavih pet sati što sam ja pripisala letenju „low cost“ kompanijom „Turkish airlines-a“. Potom smo se ukrcali na neki veliki (Marko zna i marku) avion za Bangkok. I jedan i drugi let „Turkish-om“ je bio veoma prijatan i što se tiče udobnosti i hrane i pogodnosti koje imaju (tv…). Kada smo sleteli u Bangkok sa nestrpljenjem sam očekivala kulturološki šok. A kakav je to tek šok bio- ogroooman aerodrom- neverovatno čist i neverovatno uređen. Svuda budističke statue, božanstveno cveće, fontane i što je najčudnije nasmešeni ljudi koji Vas pozdravljaju pogledom- pa gde to u Srbiji ima?!
Već je postajalo kasno i kada smo bezveznim avionom „Air Asia-e“ stigli u Krabi town, našu poslednju letačku destinaciju, malo mi je laknulo. Kada smo izašli iz klimatizovanih aerodroma čekalo nas je još jedno iznenađenje-vazduh. Shvatili smo da je teško disati prvih pet minuta kada nas je zapahnuo svojom toplom vlagom i bezmalo , ustajalošću. Put smo nastavili taksijem do plaže Ao nang, što je koštalo dodatnih 15-ak €. Pošto smo mu verovatno izgledali kao da smo „pali sa kruške“ ljubazni vozač se potrudio da nam pronađe i brodo-prevoznika koji radi ovako kasno. DA upravo je brod bio poslednje prevozno sredstvo(za „tričavih“ 3€) koje smo koristili tog dugog dana. Za deset minuta smo bili na Ton sai-u, ali nismo ni stigli da mu se divimo,a već smo spavali. Sledećeg dana sve je izgledalo kao u raju- bujna vegetacija, životinje na sve strane predivna peščana plaža i stene kakve u životu nisam videla- veliki plafoni! Kao pravi penjački zaluđenici nismo čestito ni doručkovali već smo se nacrtali na penjalištu „čisto da probamo“ i ostali tu do uveče. Od tada svaki dan smo malo više otkrivali ovo magično mesto za penjanje. Kada smo shvatili koja rutina najbolje podmiruje želje dva penjača i jednog deteta Ton sai je zablistao u punom sjaju. Najveći deo stena je pogodan za prepodnevno penjanje (do 13h) što je OK jer je Konstantin baš u to vreme spavao a mi se penjački iživljavali. Kada bi se mali probudio bilo je vreme za „porodično“ druženje i brčkanje što je takođe OK jer mi nijedno more nije ovako odgovaralo (toplo i plitko).
Isprva smo bojažljivo pristupili zastrašujućim plafonima za koje su se u vodiču „kleli“ da su lake sedmice. Kada se ispostavilo da zaista jesu, okuražili smo se i zarili zube u devetke i desetke na kojima bi nam i Kris zavideo. Iskreno govoreći, kao i sva ženska penjačka populacija patila sam za jednom „dobrom, oborenom pločicom“,i kad je izgledalo da za mene nema nade Ton sai je otkrio jedan sasvim „ženski“ sektor po mom ukusu. „Tirolski zid“ je sa svojim vertikalnim i blago previsnim devetkama i deset minusom bio melem za moju plafonima izmučenu dušu. Za razliku od mene, Marko je u punom potencijalu uživao u mačo smerovima na kojima se noge skoro i ne koriste. Sa takvom lakoćom je ispenjavao desetke dok sam se ja jadna mučila na smerovima ocene jedva devet. Ne treba ni spomenuti količinu kompleksa koje mi je tom prilikom natovario(ne bez zadovoljstva, sigurna sam), da sam jedinu priliku za osvetu imala na Tirolskom zidu gde sam iz drugog puta uspela da izađem „Just call me helmet“ 8a, ha! Moje likovanje, međutim, nije trajalo dugo, jer je Marko uspeo da zadivi sve prisutne, mene uključujući, kada je popeo nemogući „Cara cangreso„ 8b.
Naravoučenije ove priče je: „Ako na Taj idete sa ortacima, ne brinite, imaćete dovoljno prostora da se upustite u primitivno muško nadmetanje, ali Vas lepo molim, vodite li nežniju polovinu, posvetite joj ekstra pažnju i ohrabrenje.
Kako je vreme odmicalo, naš penjački entuzijazam je ostajao isti. To je još jedna magična osobina ovog mesta-nikad Vam ga nije dosta. Tome je sigurno doprinela i činjenica da smerova ima više nego dovoljno da za mesec dana ne budete ni blizu da ih sve popenjete i da su lako dostupni petominutnom šetnjom sa bilo kog kraja Ton sai-a.
Osećam se, ipak, odgovornom da Vas upozorim na jedan nedostatak i time rizikujem da upropastim idealnu sliku Ton sai-a. Pokazalo se da sam(na samo ja već pola penjačke populacije), u najmanju ruku preosetljiva na lokalne bakterije i mikroorganizme. Iako smo pokušali da se zaštitimo tako što smo pili samo flaširanu vodu i jeli samo u restoranima, mučnina i dijareja nas nisu zaobišli. U jednom trenutku je to poprimilo razmere epidemije i činilo se da svi penjači šetkaju okolo sa izmučenim izgledom na licu i rolnom toalet papira koja viri iz džepa. To sve ne bi bio toliki razlog za dramu da nije činjenice da na Ton sai-u nema ni apoteke ni doktora. Po lekove možete na susedni Rai leh (peške 15 min.) gde postoji pristojno opremljena apoteka. Međutim, ako Vam, ne daj Bože, bude potrebna medicinska pomoć, morate se brodom odvesti do Ao nang-a gde ima privatni doktor, a ako on ne radi morate se taksijem zaputiti u državnu bolnicu u Krabiju. Moj savet bi, svakako, bio: ponesite sve moguće lekove sa sobom, ali nikako ne štedite na lekovima protiv dijareje (loperamid, probiotic, liobif…), mučnine(ranisan, klometol…) i na antisepticima i antibioticima za rane (jod, alkohol, hidrogen,baneocin …). Sa ovim poslednjim se ne šalite jer su jednoj Nemici zamalo odsekli nogu zbog infekcije prouzrokovane malom posekotinom u vodi (za vreme našeg boravka!).
Ali crne stvari na stranu, najtoplije, najvlažnije i najzelenije Vam preporučujem da Tajland kao penjačku destinaciju par exellance posetite barem jednom u životu. Uvek ćete se sećati najljućeg penjanja, najdivnije plaže i mora i najbezobraznijih majmuna koji Vam u trenutku nepažnje mogu ukrasti, ama baš sve. SAWASDEE!
Uživajte u fotografijama i video klipovima
Napisala: Gabriela Ćirković
