CT Izveštaj: Greben prestola..

CT Izveštaj: Greben prestola..

Grbaja, Prokletije, mitsko mesto. Tu nastaju legende, tu su moji počeci i krajevi, tu je jedan život, življen u nekom od paralelnih svetova , na koji sam samo par puta sleteo...

16A 0506Neke od davnih devedesetih, ili možda početkom dvehiljaditih krećemo ponovo put Prokletija.

Ne sećam se više kako sam se uopšte prvi put obreo tamo. Ni ne želim da se sećam, verujem da za mene nije ni bilo drugog izbora. Samo ime Prokletije je oduvek u meni budilo želju da posetim to mesto. Srećom, uspelo mi je da nekoliko godina budem tamo svakog leta i poneke zime bar nekoliko dana.

Teško je sada zamisliti tu razliku, Srbija je penjački razvijena, ima i nekoliko dužih smerova, ljudi idu i u Paklenicu i na Meteore ali tada, tada je bilo V2 i V3 i Prokletije. A prokletije su čudno mesto, nepregledno, sa čudnom klimom i skrovitim mestima za bivak i izvorima, sa čudesnim imenima kao Zastan, Očnjak, Karanfili, Greben Prestola a imena prvih penjača udaraju pravo u glavu. Tada smo i mi mnogo češće i hrabrije ulazili u  izazove, neopterećeni sredstvima, opremom, novcem, mnogo više verujući u sopstvene sposobnosti i odričući se izgovora.

17A 0505Godina je bila baš kao i ova, 3 dana kiša pa dan, dva sunčano i tako celo leto. Putovanje je bilo dugo i naporno ali tada vreme nije bilo tako besmisleno trošeno kao danas ili se bar nama sada tako čini. Put nam je služio da razmšljamo, da maštamo, da se preispitujemo, da se pripremamo i da se navikavamo na neudobnosti, na teškoće, na penjanje, uz muziku sa kaseta.

Sam dolazak u Gusinje označava ulazak u drugi svet. Na korak od Gusinja, je naša Grbaja, svet u kome je sve baš kako treba, svet u kome u domu nema struje, voda se dovlači sa izvora, gde nam zvezdano nebo pokazuje koliko smo mali. Tog leta, u Grbaji se sakupio šaren svet. To i jeste Grbaja, to su Prokletije, nekakav magnet koji je tog leta privukao silne drugare. Tu su bili spasioci, iskusni alpinisti, početnici, prijatelji koji vole planine i nas par penjača. U tom momentu još uvek na granici, suviše penjači za alpiniste i suviše radoznali za penjače, Paja, Marko i Ja. Tada smo u Grbaju išli sa idejom da nešto penjemo, nismo znali šta tačno ali smo mislili – pozvaće nas neki smer. Večeri uz vatru su pravo mesto da se odluči šta ćemo.

18A 0504Greben prestola, to je za vas, govori nam Ivan Laković, čovek čije je delovanje na moju generaciju penjača (kojoj je i sam pripadao u suštini) bilo od presudnog značaja da se upustimo u taj svet velike stene. Neznanje je blaženstvo. Rukovodeći se tom mišlju uglas govorimo – odlično, Greben prestola je naš.

Greben prestola, savršeno ime za greben koji ide levom ivicom ogromnog prokletijskog prestola, prestola na kome na prvi pogled niko ne sedi. Sam smer je preko 1000m dugačak sa visinskom razlikom od 700m. Penjačka težina i nije neki problem ali to su Prokletije, to je neverovatan svet van našeg poimanja, to je poslednja penjačka oaza u evropi, to je potpuno drugi nivo penjanja.

Naravno da smo tada mislili da je savim normalno da penjemo takav smer. Na kraju krajeva, imali smo neko iskustvo u Grbaji, bili smo na Severnom vrhu, penjali neke smerove, probao sam Koplje, uradili smo tada već čini mi se i one smerove na Žijevu, penjali u Sićevu i Stolu, bili smo mladi i snažni, samouvereni i ambiciozni.

19A 0503Dan provodiš sa ljudima, razgovaraš, hrabriš se, ali noć provodiš sam, nema struje, imaš samo svoje misli i tada dobro vagaš da li si spreman za nešto ili nisi. U mraku, dok ležiš u mračnoj sobi, na drvenim škripavim kreveima u sobi sa ljudima koji su ti tada najbliži na svetu, dok neko hrče ti se preispituješ, ne da li si dovoljno dobar već da li si dorastao drugima, da ih nećeš slučajno ugroziti, možeš li da poneseš svoj deo tereta. Sledećeg dana nakon odluke da penjemo Greben prestola, Paja odustaje. Kao fizički najspremniji penjač ali najmanje iskusan u velikoj steni, pokolebao se i odlučio da ne ide. Marko i ja idemo i pridružuju nam se Cobe i Fića. Odlučujemo da te večeri odemo do Kotlova, spavamo tamo i krenemo u smer u dve nezavisne naveze. Pakujemo se u veseloj atmosferi pozajmljujemo jedni drugima stvari, spremamo se da provedemo bar jednu noć na vrhu smera i da siđemo po danu, nosimo vreće i podloške, nešto hrane i vodu.  Smerovi u Prokletijama su potpuno neopremljeni, nosimo ceo trad komplet, 12 kompleta, frendove, čokove, koliko se sećam, neke klinove i naše voljeno Beal Top Gun uže od 60 metara koje nam pruža neophodnu sigurnost. Nakon transporta opreme i pripremanja bivaka uvlačimo se u vreće i polako ćaskamo o sutrašnjem danu. U neko doba vidimo kako nam se približava svetlo – Paja dolazi, kaže ne može da izdrži, ide sa nama. Ok, trojica nas je, veseli smo i srećni, biće još lakše, osmeh nam ne silazi sa lica.

22A 0500Kao i uvek, kasnimo sa ustajanjem i krećemo da penjemo već po dnevnom svetlu. Prvi cugovi su penjački lak teren ali mi nismo navikli na to, svuda je neka trava, žbunje, drveće i polako shvatamo da smo se usosili. Mi smo penjači i ovakva razlomljena stena bez mnogo penjanja nas zbunjuje. U opremi smo imali i borer sa par spitova i pločica za ne daj bože i polako razmišljamo da li možemo da zbrišemo ali stena je suviše loša i shvatamo da moramo ka vrhu..  Prvi cugovi prolaze teško i sporo, jedva čekamo da se dočepamo stene i konačno dolazimo do nekih parčića na kojima nema trave ali ceo teren je, bar nama tako izgleda, suviše oboren i penjački nezanimljiv da polako postajemo neodlučni. Ovde nema nikakvog penjanja, samo beskrajni cugovi nečega...

25A 0497U uspon smo krenuli sa tada standardnih 1 ili 1,5 litara vode po čoveku. Cobe i Fića su ispod nas ali se ispostvalja da su i oni pošli sa manje vode nego što je potrebno. Teren je penjački lak ali psihički za nas izuzetno težak, veoma eksponiran i krušljiv, međuosiguranja su retka i loša, srećom skoro je  nemoguće ispasti  bilo gde. Vreme polako curi kroz naše prste. 5 ljudi na grebenu prestola, sa nedovoljno vode, sa rančevima na teškom terenu. Posle nekog vremena stalno proveravajući put sa Fićom odlučujemo da nam je najbolje da se udružimo i da idemo zajedno kako bi dobili na vremenu. Imamo 3 užeta, mi ćemo da idemo napred i fiksiramo užad kako bi sve brže išlo. Teren je sve komplikovaniji i dolazimo i do nekih cugova penjanja. Gledajući na sat shvatamo da je neminovno spavanje u smeru i trudimo se da damo sve od sebe ne bi li došli do nekakve police na kojoj je moguće bivakovati. U nekim delovima je teren toliko razrovan snegom i vremenom da je nemoguće osigurati se pa se dogovaramo o signalima i, pošto smo na grebenu, dogovaramo se gde ko skače u slučaju da neko padne. Konačno u sumrak dolazimo do oborene travnate police gde možemo da se smestimo i prespavamo noć. Vreme je starih lampi sa baterijama od 4,5 V, pamučnih trenerki i patika, penjačice smo skinuli odavno. Paja odlučuje da napravi sidrište, okači svoj, za nas tada neverovatan, Deuter ranac o njega i uvuče se u ranac i tako spava, Marko postavlja sidrište i u poluležećem položaju uspeva da se nekako namesti. Ja konstruišem neku komplikaciju koja preliči na graminger ranac i dremam polusedeći a Cobe i Filip se odlučuju da se ukače dugačkom vezom za sidrište i prosto leže na kosoj polici. Noć protiče nekako, neki ne spavamo a neki i hrču u pauzama.

24A 0498 23A 0499

Sa jutrom dolaze novi problemi, vreme se menja, magla je oko nas, u oblacima smo. Krećemo dalje, sada već nemamo vode i pokušavamo da dođemo do nje na svakom koraku. Srećom i kišica počinje da pada tako da polako napredujemo, ližući vlažnu stenu. U jednom trenutku počinju da sevaju munje i da udaraju gromovi, blizu smo vrha tako da odlučujemo da se sklonimo u jednu okapinicu na steni. sedimo tu, jedni srču vodu sa viljuške zabijene u stenu, drugi sakupljaju vodu u šlem i piju odatle a svi zajedno razmišljamo kako dalje i šta da radimo. Srećom kiša jenjava i mi polako nastavljamo dalje. Raspoloženje je ipak dobro. Svi se dugo poznajemo i prošli smo svašta. Verujemo jedni drugima, verujemo u naše sposobnosti i pre svega verujemo u sebe. Teško je sada to opisati ali svako je na tom smeru imao svoje uspone i padove. Svako je preuzimao na sebe breme vođe kada je trebalo, svako je u drugome video trnutak kada se lomi. Taj uspon me je mnogo čemu naučio.

26A 0496  28A 0494 

30A 0492U jednom trenutku dolazimo do odseka. Ispod nas je 10tak metara stene a oko nas sa svake strane 1000m prokletijskog vazduha. Sa druge strane pada je teško parče stene i sve nas polako stiže. Dolazimo do ivice i sedamo, svako za sebe, potpuno poraženi, ne umemo da rešimo problem. Posle 20 minuta nemog sedenja nekako se pokrećemo. Pred nama je teško parče stene, nekako se penjemo uz njega i polako prilzimo Južnom vrhu. Mislimo da je penjanje gotovo i odlučujemo se još jednom da spavamo na vrhu stene, svako se smešta najbolje što može, nadamo se da neće biti kiše i polako tonemo u san. Kiša se povremeno javlja ali smo preumorni da reagujemo. U sred noći osećam blještavo svetlo na svom licu otvaram oči i vidim Paju kako stoji iznad mene i kaže – hoćeš malo suvog grožđa. Ne sećam se da li sam jeo to grožđe ali ću se zauvek sećati Paje koji sa nama deli tih par zrnaca.

31A 0491Jutro sviće i pred sobom ponovo vidimo lavirint koji nas vodi ka srednjem vrhu. Pred nama je zagonetka, nema toliko penjanja ali tu je snalaženje. Smer ne poznajemo a vreme je promenljivo. Oblake povremeno i nakratko rastera sunce, i tada stajemo i gledamo kuda ćemo.  u jednom trenutku sstajemo i Cobe kaže – ne ovuda, ovo je Ropojana, susedna dolina, moramo na drugu stranu.

Konačno izlazimo i lavirinta i na srednjem vrhu smo. Odatle je veoma lak put do Severnog a onda smo za par sati dole kod doma. Na severnom vrhu nas čeka voda i bonžite koje su nam izneli drugari. Mi smo već toliko sluđeni da je tih 2 litre vode i 5 bonžita pravo blago za nas pa odlučujemo da ne popijemo sve već da ostavimo malo za nekog ko se možda nađe u istoj situaciji (mi sami, na toj planini, nikoga neće biti još neko vreme). Nakon kratkog odmora krećemo dole.

Umorni smo i srećni, jurimo ka domu ali dan polako ide svome kraju. pred sam izlazak na tri livade srećemo veliku gužvu prijatelja koji su krenli nama u susret. Grlimo se i smejemo kao da se nismo videli 100 godina, a rastali smo se prekjuče.

32A 0490   35A 0487

Prokletije još jednom pobeđuju. Popeli smo smer ali to ovde ništa ne znači. Ne sećam se penjanja ali se sećam Pajinih naočara, Markove marame, Cobetovog hrkanja i Filipove snažne figure. Verovatno su mi se u sećanju pomešali događaji i njihov redosled, ali se veoma doro sećam svojih loših trenutaka i njihovih dobrih. I zauvek ću se sećati, u godinama kada me Prokletije ponovo zovu a ja se plašim da se odazovem.

 

Napisao: Dušan Branković

 

Oznake: Prokletije, greben prestola

Štampa El. pošta

Tweets