Bombastičan izveštaj sa penjanja

Bombastičan izveštaj sa penjanja

bomb squad 1Kako se Veljko ušinuo, propao nam je odlazak u Sićevo te smo se Tića i ja dogovorili da odemo do Gornjaka i popnemo par smerova.

Rečeno – učinjeno, oko 10 krenemo za Gornjak, stignemo, Mlava nadošla te do sportaća stignemo kroz šiblje i preko platoa za kampovanje ispod puta. Stignemo na penjalište, i kako na steni nije bilo nikoga izvadimo sve stvari iz rančeva i rasprostremo ih po livadi kako i dolikuje. Popnemo po 3,4 smera dole i to moje omiljene najstarije smerove , spakujemo se i polako krenemo ka kolima.

Na 5 koraka od našeg bivšeg kampa opazimo u travi parče onog braon masnog papira koji se nekada koristio za pakete a danas je sa parčetom kanapa uobičajeno hipsterko pakovanje za raznorazne neophodne i fenomenalne poklone (ulje za bradu, džepni sat od dede, britvu za brijanje….). Kako u okolini ima đubreta za omanju fabriku za preradu istog, ne bi mi taj papir ni primetili da iz njega nije virio jajasti maslinasto zeleni predmet. U mojoj glavi ja oduševljeno sebi govorim: “Vidi, telo bombe, nekome ispalo ili ga je bacio, biće super poklon za klince…”. Kao i svaki dečak krenem da razgrćem nogom onaj papir kad se iz papira odjednom pojavi i neki plastični i neki metalni deo i neki prsten na vrhu. Tu ja malo zastanem, kažem Tići iskusno i hladnokrvno – ovo je bomba, i zbrišem na 20m od nje. Tića razumevši moje iskustvo sa eksplozivnim napravama uzme telefon, napravi par snimaka za Instagram i zbriše i ona.

Tu na sigurnoj udaljenosti odlučimo da zovemo policiju. Da li zato što su znali da je bomba u pitanju ili prosto zato što je subota, čuveni broj 112 je nama nedostupan. Tu ja odlučim da zovnem drugara iz Petrovca i kažem mu da zove policiju i da im da moj broj.

Posle 15 minuta zvoni mi telefon i po glasu, rekao bih rmpalija od 190cm i 110 kila, proćelav sa brkovima, dok sedi zavaljen u fotelji i srendjim prstom na mišu pokušava da “zavati” damu na soliteru kaže:

- Dobar dan, jel’ to gosn’ Dule. Kažu mi da ste nešto našli.

- Jesmo, našli smo bombu dole kod Mlave.

- Dobro, poslaćemo nekoga.

 

Tu Tića i ja pomislimo, sjajno, dobro je da nema nikoga i odlučimo da malo iskuliramo dok ne dođe patrola iz Petrovca, to je 15 minuta.

Posle 15 minuta zvoni telefon i rmpalija sad već samouveren pošto je preneo damu kaže:

- Gosn’ Dule, jeste li vi još tamo?

- Jesmo

- Gde je to tačno, na putu ka Žagubici posle kamenoloma?

- Mi smo kod česme 4 lule, posle kamenoloma.

- U redu, samo da proverim, moram da vidim sa kolegama u čijoj je to nadležnosti, našoj ili Krepoljinskoj, pozvaću vas za par minuta.

Tih par minuta se nekako rasteglo na 45 minuta koje smo proveli u ugodnom ćaskanju, zevanju i opštem blejanju pored kola. 45 minuta kasnije zvoni telefon i rmpalija koji još uvek igra istu partiju solitera od kad su im uveli kompjutere kaže, uz neizbežno gosn’ Dule:

- Jeli, kakva je to bomba koju ste našli, jel ofanzivna, jel defanzivna, da nije možda školska? Meni kroz glavu prolazi vic sa zekom i sranjem ali pristojno kažem:

- Otkud ja znam, bomba ko bomba, jeste da sam bio u vojsci (u pravoj vojsci, ne u vrtiću Različak) bilo je to davno i bombu sam video jednom.

bomb squad 2Na to brkati glas pun razumevanja i sažaljenja pošto mu se partija solitera bliži kraju reče da ne brinemo i da će neko ubrzo doći, poslali su tehničara. Tića i ja smo oduševljeni, poslali su tehničara, kao u filmovima, imaćemo šta da slikamo i da pričamo drugarima. Nakon 15tak minuta naše oduševljanje je splaslo i crv sumnje se uvukao. Imaju li oni tehničara u svakoj stanici ili će da ga šalju iz Beograda, Požarevca.

Nakon 45 minuta je postalo jasno da nemaju i da su tehničara poslali na obuku u Beograd pa će odmah posle obuke da dodje do Gornjaka. Raznorazni ljudi dolaze i odlaze, pune vodu u sve moguće tipove plastične ambalaže dok Tića i ja iščekujemo policijski automoil koji sa rotacijom stiže na lice mesta. Posle sat vremena elegantno jezdeći po drumu stiže nova novcata srebrna dačija logan i iz nje izlazi tip u plavoj komplet trenerci (za ceo komplet mu samo fali žena sa istom takvom trenerkom). Visok tip proćelav, bez brkova u belim patikama, nije rmpalija sa telefona, njegov mlađi brat i pita jesmo li mi nešto prijavili (iskusno da ne diže paniku na sada već praznom parkingu).

Mi mu pokažemo fotku sa telefona na šta on ozbiljno kaže da je to prava ofanzivna bomba i krene do kola, otvori zadnja vrata i počne nešto da brlja. Ja pomislim sad će da stavi pancir, ili bar kapu pošto malo duva, da izvadi iz gepeka onog robota, bar će da promeni patike da se ne ukalja… i on izvadi fotoaparat i krenemo ka bombi. Dole on malo slika (moram panoramu da napravim) i onda pređe na makro fotke, pa pošto njima nije bio zadovoljan počne da razgrće papir. Tića ga iskusno pita na kojoj je udaljenosti bomba smrtonosna te se mi izmaknemo u skladu sa odgovorom. Nakon par makro fotki i razgrnutog papira, počne on da okreće bombu da bi valjda uhvatio serijski broj, a već je ranije rekao da je u pitanju 52jka. Posle par sekundi nećkanja uzme on tu bombu i krene ka nama. Mi smo sad već okuraženi, ovi naši tehničari jedu bombe za doručak, oni ameri bi sad zvali bar 100 ljudi da srede ovaj problem.

Tića sad počne da ga ispituje koja je razlika između ofanzivne i defanzivne i kako bomba radi. Na to tehničar oduševljeno premesti bombu u desnu ruku, kašiku ka korenu šake i uhvati se za osigurač. Ja ležerno bez ikakve panike kažem da je u redu, da ne mora da vadi osigurač, svi znamo kako radi bomba i tu i on shvati da je to opšte poznata stvar i da nema potrebe da sad vadi osigurač i posle se drnda sa vraćanjem a ribe u Mlavi ionako nema.

Stignemo nekako do kola i da ne dužim, bilo je tu još par detalja, stavi baja bombu u platnenu torbu, upiše naše podatke na kesu za dokaze i odveze se u novoj dačiji sa bombom kroz grad i ljude, valjda ka policijskoj stanici.

U celom događaju od policijsko identifikacionih sredstava smo videli samo jednu Maglite lampu koju je izvadio iz tobe da bi na njeno mesto stavio bombu i sigurnosne pojaseve u automobilu preudenute i nameštene tako da se na njima sedi, da se ljudi ne cimaju da se vezuju a da njega ne drnda zvučni signal.

Sve u svemu na penjalištu je bila prava ofanzivna ručna bomba M52 koju je neko bacio sa puta pošto mu više ne treba, mi smo malo prošpartali okolo i nismo našli ništa drugo što ne znači da ničega više nema.

 

Dušan Branković

Štampa El. pošta