• Home
  • Tekstovi
  • Istorija Penjanja

Istorijat sportskog penjanja u YU

Istorija sportskog penjanja u Jugoslaviji nije duga. Kratak pregled ćemo pozajmiti od Lambrosa Hudeludisa, poznatog jugoslovenskog planinara i alpiniste. Ovo je deo iz njegovog članka, objavljenog u časopisu "Extreme", u kome opisuje kako i otkud sportsko penjanje u našim krajevima...

Devet godina free climbing-a

Sport u svetu poznat kao "Free climbing", kod nas najčešče pominjan pod nazivom "sportsko penjanje", na ove prostore uselio se nešto pre raspada prethodne Jugoslavije.
Ako bi se sada davala neka procena o tome koliko se postiglo od pojavljivanja ovog sporta do današnjih dana, nova sportska disciplina bi mogla da dobije prelaznu ocenu, uzimajući u obzir brojne parametre koji su uticali na popularizaciju, animiranje i kvalitet.
Sasvim je izvesno da bi ovi rezultati bili na višem nivou da je opstala prethodna Jugoslavija, jer bi takmičari imali daleko više mogućnosti za napredovanje, s obzirom da je ovaj sport bio daleko razvijeniji u Hrvatskoj, a posebno u Sloveniji.

No, vratićemo se počecima, tačnije 1990. godini kada u alpinistički odsek Beograda dolazi Slavo Gluščević, momak iz Prijepolja, čije su početničke aktivnosti vezane za Split i planinarsko društvo “Mosor”.
Naime, Slavo je za učitelja imao Ivicu Piljića (bivšeg predsednika svetske slobodne penjačke asocijacije), dok je za tehniku u steni bio zadužen izvrsni Ivica Matković, u to vreme jedan od naših najboljih sportskih penjača.
Slavovim dolaskom u Beograd okupljaju se i prvi zaljubljenici u ovaj izuzetno atraktivni i dinamični sport. Planinarsko društvo “Avala” iz Beograda bilo je prvo koje je dobilo penjačku sekciju. Posetom steni Marjan, avgusta ’90 godine ubeležena je i prva organizovanija penjačka akcija.

Novembra iste godine, u beogradskoj zelenoj oazi Košutnjak, utvrđena je i prva smer, nazvana Skepsa i ocenjena sa VIII-, koju je takođe prvi ispenjao i opremio inicijator ovog lepog sporta kod nas.
Veliki sportista i entuzijasta, Gluščević uspeva da ustalasa duhove radoznalih momaka i u svom rodnom Prijepolju gde je ’91. godine formirana i sportsko penjačka sekcija pri pl. društvu "Kamena gora".
Izazov i potreba za stalnim proveravanjem sopstvenih mogućnosti dva momka, Slavnić Srđana - Srksa i Radović Marka, maja ’91. odvode na dva takmičenja. Prvo je održano na stenovitoj Romaniji (BiH), a drugo u Sloveniji.

U istorijatu ovog mladog sporta ostaće zabeležen i 26. decembar 1991. kada je održan i osnivački sastanak penjačke komisije Srbije.
U periodu 1991-93. postavljen je i ospitovan (osiguran) veći broj smeri na vežbalištima na Košutnjaku, stenama kod Prijepolja i u Vršcu. Održani su i prvi kursevi.
Prvo Otvoreno prvenstvo Makedonije održano na Matki, poznatom izletištu kraj Skoplja, septembra 1993. godine, samo je potvrdilo da S. Gluščević u to vreme nije imao ozbiljnije konkurente. M. Radoviću pripalo je treće mesto.

Konačno, maja ’94. došlo je na red i Prvo otvoreno prvenstvo Jugoslavije održano na predivnim terenima stene Sokolice iznad Prijepolja. Ovoga puta u odsustvu Gluščevića koji je brinuo o organizacijskim poslovima kako bi ovo takmičenje uspelo. Trijumfovao je S. Slavnić, penjač iz Beograda koji se pre intenzivnog posvećivanja penjanju bavio speleologijom. Drugo mesto, malo neočekivano, u prilično jakoj konkurenciji, zauzeo je Zvonko Trifunović, alpinista planinarskog društva “Crni vrh” iz Bora. Treće mesto zauzeo je Dejan Vučković, speleolog i svestrani sportista iz Beograda.

Nešto manje gužve bilo je u ženskoj konkurenciji. Sanja Cvetanović je za nijansu bila spretnija od svoje tada velike rivalke Suzane Mihajlović, a treće mesto bilo je rezervisano za Ninu Popović. Sve tri takmičarke su iz Beograda.
Te, 1994. godine održano je još jedno takmičenje u prelepom prirodnom okruženju planine Stol kod Bora.
Širom sveta Free Climbing je osvajao mlade, pri čemu je dostizao impozantnu dimenziju, dok je kod nas bio tek u povoju. Posle četiri godine težnja za njegov opstanak i status, u i te kako oskudnoj i osiromašenoj porodici YU sportova, nije bila uzaludna, ali objektivno gledano nije prišla ni blizu novim sportskim trendovima, kojih je iz meseca u mesec bilo sve više. Međutim, neosporno je da je sportsko penjanje i kod nas imalo svoje junake. Već je pomenuto, najveće zasluge u tom periodu svakako pripadaju Gluščeviću, ali svoj udeo u njegovom razvoju imali su i Slavnić Srđan, Vučković Dejan, Radović Marko, Vučković Aleksandar kao i mnogi drugi, a neki će biti pomenuti u nastavku priče o ovom neobičnom sportu.

Šta se dalje dešavalo? Ponovo je mesto zbivanja bila okolina Prijepolja, tačnije Sopotnica, gde je, jula ’95. godine, upriličen veliki skup planinara. Nešto iskusniji i inspirisani u traženju kreativnijih rešenja, članovi kluba “Kamena gora” predvođeni instruktorom, latili su se izgradnje i organizovanja prvog državnog prvenstva na veštačkoj podlozi. Ne samo da su u tome uspeli, već je Prijepolje dobilo i prvaka države. Takmičenje je u stvari bilo pravi mali spektakl koji su znatiželjno propratili i meštani okolnih sela. Za njih je ovo bilo jednako čudno kao da je na njihove livade sleteo leteći tanjir. Prvi prvak Jugoslavije na veštačkoj steni, potpuno zasluženo, postao je Ljujić Vladan iz Prijepolja, drugo mesto zauzeo je veoma perspektivni Rokvić Igor iz Beograda, a treće je pripalo Nikoli Radosavljeviću, takođe iz Beograda. I devojke su debitovale na veštačkom terenu. Na njemu se najbolje snašla Nataša Blagojević koja je dohvatila samo jedno hvatište više ispred talentovane Dobrota Gabrijele i trećeplasirane Nine Popović, sve tri su iz Beograda.

Dakle krenulo se sa penjanjem na veštačkoj steni. Početkom septembra ’95. godine Blagoje Dobrota se odlučuje za svoj prvi stvaralački poduhvat. Učešće na takmičenjima zamenio je izgradnjom stene i organizovanjem kupa Jugoslavije na Kopaoniku. Naravno, sve to uz neophodnu pomoć i podršku planinarskog društva “Rtanj”.

Pored pobede Dušana Kopčalića koji je nagovestio svoju dominaciju na ovim prostorima, ovo takmičenje će ostati upamćeno i po tome što je održano na temperaturi od svega 2 stepena C.
Pored penjača koji se opredeljuju za takmičenje, postoje i oni koji imaju sasvim drugačiju viziju o Free Climbing-u, takve su relacije na međunarodnoj sceni. Ipak, zna se i to da neki od ovih “climber”-a pripadaju samom svetskom vrhu, ali ih prvenstva ne privlače. Izuzetak su neki revijalni nastupi, kada se od njihove virtuoznosti na steni mnogima zavrti u glavi. U nekim slučajevima oni su na takmičenjima angažovani kao postavljači smeri, obično prilično teških i komplikovanih.

Slični, samo daleko umereniji primeri za to postoje i kod nas. Dejan Drča je penjač koji kao da radi u ilegali. Ipak on je ’95. godine u poznatom penjalištu Lakatniku u Bugarskoj pomerio YU granicu, ispenjavši smer težine IX-. Tokom ’97. i ’98. godine Nenad Savić i Dejan su podigli težinu za pola ocene i ona je sada IX. Zanimljivo je da se na postavljanju prve improvizovane stene u Beogradu čekalo do prvog takmičenja, koje je održano februara ’96. Za tu priliku sala osnovne škole “Kralja Petra” bila je pretesna da primi sve potencijalne penjače kao i mnogobrojnu publiku koja je posredstvom medija bila informisana o ovoj atrakciji.

Još jedanput se u ulozi režisera i montera našao B. Dobrota, u to vreme instruktor sekcije PD “Rtanj”. Na takmičenju u konkurenciji muškaraca pobeđuje uvek nepredvidivi Aleksandar Mojsilović. Kod devojaka svoju superiornost dokazuje Gabrijela Dobrota, koja je započela sa nizanjem pobeda. Gradnja ovakvih stena kratkog daha (samo za takmičenja i demonstracije) će se nastaviti i zaokupljaće pažnju sportske publike u halama beogradskog sajma, sinagoge u Zemunu i na Carskoj Bari kod Zrenjanina. Ipak to nije sve.

U ’96 godini započeti su radovi na izgradnji jednog trajnijeg objekta, stene na Adi Ciganliji. Tokom radova niko osim njenog tvorca, Gluščevića, nije mogao bliže prognozirati krajnji efekat ovog dela.
Poslovi na jednoj gigantskoj steni potrajali su sve do velikog ispita koji se zvao “Prvo prvenstvo Balkana u Free Climbing-u” koje je održano od 5. do 7. jula ’97 god.

I pored vremenske oskudice i poslova "na dva koloseka", jednog na dovršetku stene, a drugog organizacijske prirode na realizaciji izuzetnog sportskog događaja, na kraju je sve uspešno završeno.

Statistika o Prvenstvu sve govori. Učestvovalo je pedeset takmičara, u muškoj i ženskoj konkurenciji. Rumuni i Bugari sa izuzetno selektiranim ekipama imali su rezultatski primat, jedan korak iza njih bili su Grci, a naši “frikosi” bili su bolje plasirani od takmičara iz Makedonije. Nešto više šansi za bolji plasman imale su devojke, ali na kraju su se, u veoma jakoj konkurenciji, gde su odlučivale nijanse, morale zadovoljiti četvrtim mestom Gabrijele Dobrote, a peta je bila Tanja Čolaković.

Stena na Adi od njenog rođenja privlači pažnju “nekih novih klinaca” i momaka kojima se konačno pružila mogućnost da redovno treniraju u periodu kada vremenske prilike to dopuštaju. Ujedno, stena je otvorila prostor za održavanje velikog broja sportskih manifestacija, a njena dimenzija dozvoljava da se u jednom trenutku na njoj nađe desetina penjača.

Odličan potez uprave Ade Ciganlije dao je šansu omasovljenju i bržoj popularizaciji ovog sporta. I ne samo to. Tim gestom uprava je obogatila sadržaj ovog poznatog izletišta približavajući ga nekim evropskim sadržajima, a to valjda i jeste cilj. Zato nije posebno iznenađenje što se u ovoj, 1998. godini održao najveći broj takmičenja, a neka nam tek predstoje.

Pored prvenstva i kup takmičenja, u ovoj godini na Adi su održana i dva revijalnog karaktera. U prvom je reč o YU Masters-u koji se odvijao na prirodnoj steni starog grada u Kotoru u toku maja. U drugom su, jula meseca, rešavani problemi boldera (usamljena stena, blok) na Kopaoniku.
Rezime koji se može dati za ovaj, ipak kratki osvrt, kada se govori o jednoj sportskoj disciplini koja kod nas traje devet godina, ukazuje da se kod mlađeg uzrasta razvija novi kvalitet...

 

Autor: Lambros Hudeludis

14.08.1998. godine

 

ŠtampaEl. pošta

Tweets