• Home
  • Tekstovi
  • Istorija Penjanja

Koraci u vazduhu...

ljudmil“Stepenice u vazduhu“ Ljudimil Jankov posvetio je 1983 god. poginulom Jordanu Zaharievu – vezi Hrista Prodanova. Napisao ga je 16.4. u jednoj ispitnoj slušaonici sada već bivšeg VII (Višeg ekonomoskog instituta) “Karl Marks”.  Sledećeg dana poginuo je skoro na istom mestu, na jedan nerazuman način, sa osećanjem za jednu blisku smrt, za svoju smrt…

Osećao sam da me čak ni smrt ne plaši. Večnost mi je izgledala kao nešto sasvim dopustivo. Zašto nisam žalio… Bio je takav greben. Nisam mogao da razumem da li se penjem ili spuštam. Lepljiva magla tamnela je i isijavala. Tada sam svom jačinom osetio snagu jaču od moje. Nešto me je negde guralo. Hteo sam da se zaustavim, ali nisam mogao. Hteo sam da kažem nešto moje, a mehanički sam ponavljao: “Idi, idi… Negde ćeš već stići. Makar pronađi jezero… ” Već sam video to jezero zabijeno u duboku, nevidljivu za staze dolinu. Znao sam da me jedan sat deli od njega do planinske kolibe. Tamo pravac ne može da se promaši. Staza je ograđena kamenim stenama. Tamo je sigurnost. Ali Jezero je bilo u bezdanu doline sakrivene od ljudskih očiju. Oštre litice štitile su od zarđalih konzervi I najlonskog đubreta koje sledi euforiju turista.

Uz oštru pucnjavu procep se racepio. Pukotina se brzo spustila od kamena do kamena, raširila se i koruba je tiho skliznula nadole. Nije me bilo strah. Bio sam odozgo. Mirno sam očekivao udar I snežnu masu preko sebe. Ali je sneg kapriciozno vreteo svoj hladni mlin meni tik pod nogama… Već sam bio sve prežalio. Nisam žalio ni za čim. Dosta toga je prošlo kroz mene I pored mene. Smrt je bila blizu, ali me nije plašila. Mnogo sam verovao u svoju šansu I u spokojnu dobronamernost Planine… Ne bih poverovao u lavinu, da nije bilo ogromnih gomila nabijenog snega I leda. Bilo je beskrajno tiho. Nisu odavno iščezlili poslednji oblaci magle. Mesec je tek sada izašlo da bi me ubedio u veliku sreću koju sam imao.

Ove noći se neću smrznuti. Nije mi suđeno… Neko je od mene nešto očekivao… S naporom sam osluškivao u zaglušujućoj samoći. To je bilo Jezero. Pod nogama mi je drhtalo mnogo metara crno-sive vode.

U snežnoj kabanici nad Jezerom sneg ima vise od 2-3 metra… Proveravam ledokopom vertikalni snežni nanos koji je navejao. Nije mnogo tvrdo. Brzo se snalazim pa posao napreduje. Korak po korak se vraćam u hladnu masu- Snežna pećina sada spokojno može da me uzme pod svoje. Ali ja nastavljam da kopam. Ne pitam se: zašto?
Prosto imam osećaj drugog prisustva.

Znači – makar za dvojicu… Vrući dah mi se smrzava u ledenim kapima po kosi i zidovima pećine. Već je skoro komforno… Blagosiljam ideju koja mi je slucačajno pala napamet da ponesem plinski primus. Sada ću imati toplotu, hranu I svetlo.
Osećam es skoro srećno. Zatvaram ulaz ledenim blokom. Kao da se ksrivam u pekom drugom svetu. Sad sam izvan ljudske sredine. U ovoj snežnoj ostavi me ništa ne vezuje za ljude. Čak I pravilni krug plinskog plamena tinja kao začuđeno jezersko oko…
Postaje sve toplije… Neosetno se opuštam I dremam. Ne, trebva da radim nešto – da govorim, da pevam, da nadvladam svoju usamljenost.

Bio sam ili mnogo umoran ili malo lud. U pećini je bio I Drugi… Nešto je živelo I učestavio disalo sa naspramne stene.  Krilo je svoje oči u jarkoj svetlosti plinskog plamena. Od njegovog zadaha sneg se topio I kapi su snažno odzvanjale negde u vazduhu…

…Hvala ti… Ugrejao si me… Mnogo hladnoće I mraza sam nakupio tokom ovih godina…

…Ko si ti? – pitam. – Nisam uradio ništa za tebe. Zašto mi se zahvaljuješ?

Ućutao je. Nije znao da li se sećam. Znao sam da se sećam…

…Sećaš li se vina? Pili smo vino kao sumanuti poslednje večeri pre mnogo godina.

Sećao sam se vina. Sećao sam se I Njega. Zvali su ga “Poeta”… Tako je I ostao-  POETA – za prijatelje I za planinu. Na kamenu- na gradski način poliranom I blistavom – napisalo smo “Poeta”. Niko nije znao odakle počinje I dokle se spušta u dolinu. Njegov gradski život se gubio na tavanu punom mirisa duvana I rakije. U nekakvim sumnjivim redakcijama. Taj deo njegove biografije nikoga nije interesovao.
Mi smo ga znali. Mi smo znali Poetu u Planini…

Kada je poginuo poverovao sam da ga je ubio grad. Nemilosrdna mašina koja donosi posao, pare, kuće stigla ga je I ovde… Pao je sa poslednjeg konopca na maršuti.
Tamo gde je skoro ravno. Žurio je da izađe da bi putovao “nadole”. Mašina mu je obećavala stan u kome je trebalo da pokupi ženu I decu od baba I deda… Zato se odvezao od konopca I krenuo sam po snežnom grebenu. Sneg je “krenuo” tamo gde dosada nikada nije. Snežna daska ga je povukla u monotoni put u propast. Njegovi rašireni prsti u neverici su pokušavali da zadrže stenu pod sobom. Posle je sa krikom poleteo niz lutice. Tamno telo se stopilo sa belim vodopadom u dolini. Jedan, dva , tri praga stene pretvorili su živo srce Poeta u ledenu gromadu.

Ležao je zabijen u neprirodno u snežni nanos. Bio je okrenut licem ka harizontu, ka vrhovima. Bio je mrtav u poslednjem trenutku svog poslednjeg leta. Samo mrtvi padaju sa očima okrenutim ka nebu... Zemlja ubija u lice, a ne u leđa. Gledao je spokojno – hladan i tih. U očima je zapečatio svoj beg u čistoću.

- Sećaš li se vina... Mnogo smo popili tada... Kazao je : “Guraj, ne zna se šta će biti sutra..”

Pio je I šarao po belim poljima novina. Opet je pio i psovao birokrate koji mu ne daju čak ni jednu sobu... Opet je pio i psovao što smo takva goveda, ulizice, a ništa nismo rekli.

Zvao se Dančo. Sada sam se setio... “Daka”. Ali malo njih ga je znalo kao takvog.

- A sećaš li se paprika? – Sećao sam se.  Još uvek mi je krivo. Slučajno sam tresnuo o pod teglu sa crvenim paprikama. Rešio je da jede samo paprike i sir da bi osetio lepotu svitanja. Tako mu je palo na pamet. Meso od čoveka pravi životinju. A lisica ne razume šta je to svitanje. Ne da ga ne jede, kad ga ima. A na gladan stomak svitanje nije svitaje. Nema oduševljenja ujutru ako nisi večerao...

Slomio sam teglu i bacio paprike. Bio je ljut na mene. Ubio sam jedno svitanje u njegovoj duši.

- Slušaj, odavno te čekam. Ovde sam te doveo, ovde u planinu. Ne mogu sve sam, jer u dolini isto – prazna srca, izranavljena kolena i laktovi, oči koje ne vide...

Postalo mi je hladno i mračno...

Kroz rupe “ulaza” vetar je dunuo oblak napadnog snega. Bela pelena polako me je odvajala od sveta.

…”Neću se ugušiti” – pročitao mi je misli. – Sneg propušta vazduh. Ovde je široko. A nas je samo dvojica. Ili tačnije – dva usamljenika… A I ne nameravam da dišem tvoj mizerni vadzuh…

Ne, nije me strah. Vazduh je kao vino. Kada ga nestane – nestane. Ništa ne može da se uradi…

…Nakog nekog vremena čoveku biva svejedno… Jednostavno zato što se mnogo toga stvarno dešava tek sa poslednjim gutljajem…

…Slušaću te, pričaj… I ne ljuti se ako zadremam… Umoran sam, ali te čujem… Reč po reč… Čujem te ćelijima iz središta mozga, ćelijama kojima do danas nisam slušao nikoga…

…Dugo sam leteo… Svaki prag stene mi je cepao životno tkivo… Nisam se plašio. Samo ga je bolelo… Mnogo me je bolelo. Pragovi stene su od mene otcepljivali moju decu. Gledao sam njihovim očima, grozničavo sam se setio dodira njihovih oznojenih ruku… Nije bilo vremena… Strmoglavo je preko mene leteo sneg…

Leteo sam sa snežnim prahom prema beloj tvrdoj zemlji… Na pragovima stene ostala su moja najdraža sećanja… Dole je na beli nanos pala beživotna, tuđa, grozna I crna mrlja. Gledao sam sa poslednje litice sa divljenjem I strahom… Ostajao sam bez lica, bez odela i šminke. Bez ljudske ljušture ostajao sam zauvek ovde. Bez grada, bez toplote, bez svetlosti...Ostajao sam go, sam i dalek...

- Mnogo toga je trebalo da se dogodi između nas... Upoznali smo samo osecaj srodnosti naših misli.

- A sa vinom je započelo i završilo... Pod stolom, pod su pritiskale pune s mukom ispražnjene flaše... A na stolu je ležalo tvoje ukočeno telo... Soba je htela da se produbi od težine nepopravljivog...

...Tako je otišao Poeta. Ostala je samo bakarna ploča pod oštrim vrhom. Ostali smo i mi drugi, živi... Da bismo iskusili istinitost svoga kratkog sećanja...

Nedostajao je, sigurno bledeo lik Dake – crte su mu se razlivale, oči su mu gubile boju. Samo je crna figura njegove žene prepadala naše sujetne radne dane... Molećivo nas je pogađala pogledom... čekala, htela da mu se vrati kroz naše reči... koje odavno više nisu dolazile od srca... Poetova deca su porasla i krenula svojim putem. Samo se crna figura smanjivala, pogrbljivala, nemela... Lepe reči su odlagane za kasnije, za neki ko zna kakav specijalni događaj... Tako su ostale neizrečene...

...Čuj, jednom sam se vratio. Nisam imao mira – hteo sam da vidim svoju decu. Vratio sam se u grad... Mene, davno zaboravljenog, niko nije dočekao u mraku noći. Došao sam da tražim oproštaj od svih, čak i nepoznatih. Ta noč me je preokrenula u pokajnika i grešnika. Vratio sam se u grad koji sam mrzeo i bez koga nisam mogao. Hladne neonske lampe umorno gledaju blatnjave otiske u snegu – korake, koji e prate u ponoćnim senkama kroz bele uličice.

Nekada, mnogo davno, želeo sam da svako koga sretnem bude moj prijatelj. Kasnije, opet nekada davno, nisam želeo da poznajem nikoga ovde. Nije bilo davno kada sam prijatelje ubijao zajedno sa neprijateljima. Večito sam se vraćao od nekud i niodkuda. Imao sam toplotu koja me je grejala vlažnim dlanovima moje dece. Nisam mogao da budem srećan kao ljudi...

Sneg bešumno zatrpava stazu odakle sam došao. Sve sporije koračam i sve brže belina briše tragove iza mene. Koliko puta sam polazio i ponovo se vraćao? Ka jednom noćnom prozoru kojim sam putovao kroz celi svet. On mi je bio i dom, i put, i vrata. Sada više ništa ne želim. Sada me niko ne zna. Niko me ne očekuje sada... Ko ćeka duha bez srca?... Niko ne bdi i ne pati za mnom. Moji prijatelji odavno spavaju i ne vide molbu u mojim očima. Slikar u snu slika svoju ogromnu vaseljenu. Pesnik u snu čuje stih kao pucanj. Majstor po hiljaditi put pada beskrajno dugo sa skele... Ali za njih postoji jutro...

Ja sam opet ovde nakon toliko vremena i ništa ne znam o danima prošlim. Kod koga da odem da bih opet čuo najiteresantnije o sebi? Ima informisanih ljudi. Od njih ću saznati sve o svome „ja“. Saznaću da li sam dobro ili loše živeo... Ali to je tek sutra, sada prosto lutam gradom. Nisam ni tamo ni ovde. Kao posle teškog sna guram se kroz kasnu noć. Na vratima prijatelja pokazuju mi zube ljubomorne žene: „ ... Zar opet ti?” – Ne, nisam ja. Ja sam bio neko drugi. Nije me bilo hiljadu dana, vekova... Bio sam neko drugi... Nekada, pre mnogo leta, ja sam bio ovde i živ. Bio sam pun strasti i ljubavi, imao sam hrabrost za reči i srce za veliku veru. Da, bio sam ovde i mogao sam da pevam, da pijem, da patim i da živim do svoje smrti... Sada ništa ne mogu da uradim. Čak ne znam kako da ostavim trajne tragove u snegu da bih se vratio nazad...

Nije čak ni usamljenost. Ona postoji u drugom svetu – svetu realnosti. Ovo sada je tuga, mnogo i beskrajna tuga. Sada sam mumija u crnoj gustoj smoli grada. Lutam nočnim ulicama, bolesnim od tišine, između dva reda savijenih stubova. Ćutljiva svetla klupčad pokazuju mi pravac – put.

Da li sam ostavio uspomenu i lik na mostu od zemlje do duha? Gorim od opasne žeđi za odavno i zauvek propuštenim u našim danima i noćima, ugledanim i nebiđenim, dotaknutim i neosećenim. Pružam večne ruke unutra ka sebi... Tamo mi je nekada bilo srce, moje malo kao bazalt tvrdo srce. Godinama sam osećao ovo koncentrisanje, stezanje i umiranje jednog živog srca...

Sada dolazim večan u grad – jedan zli demon sa jednim antisrcem. Mnogo zlobe i pakosti pretvorili su moju detinju dušu u senku bez snage, moj pogled – u ugašenu sveću, a izgrubelu ruku – u ruku koja prosi. Iskrivio sam se od falša i laži. Postao sam podlac... Zato mrzim dan sa svetlošću i vazduhom. U meni je eksplozija, ali ne i iskra...

Imao sam i nešto dobro. Imao sam goruću treperavu nadu u najnevinijem obliku. Sada sam samo večno strpljenje za večnost. Sada sam samo za žive nebidljiv vazduh... i u skoroj budućnosti će biti tako. Biću magla u zrncima sunca, jara u znoju letnjih dana i slana u hladnim noćima. Nema tela za jednu praznu dušu... Da li ću se nekada vratiti da to ponovo živim? Da li ću moći ponovo da ga preživim?... Jer bih ga živeo na isti način... do kraja.

Stresam se od hladnoće. Živ sam. Budan sam, Neuništen, sposoban i grozničav. Nema vremena. Požuri nesrećniče! Živ si. Uradi nešto! Voli druge, žive!... Likujem kao pobednik a okršaj još nije počeo...

Nisam mogao da ga utešim... Bio sam nem i zabrinut. Istresam sam reči iz glave. Ona se polako naduvavala kao bubanj... Kidalo mi se u grudima od žeđi za nečim lepim i sjajnim... Ispunjavali su me nemoć i neutešnost...

... Plamen je slabo tinjao u uglu... U pećini je toplo i zagušljivo. Sneg je zatrpao otvor ka vazduhu... Sa naporom raskopavam neprijatno hladni “zatvarač” na ulazu… Sunčev zrak udara u zaleđene zidove bivaka… Nema ga… Nema Poete… Ne smem da se okrenem iza sebe… Pristo nije bilo NIČEGA. Razume se. Ja sam živ, još uvek sam ovde. U ovom svetu. I sam sam. Nema Poete… Ovde je sedeo, iza primusa, govorio je i plakao…

Da li je to bio san? Izmučeno telo i savest su tražili duh Poete… Nejasna krivica za strah i ćutanje činili su ovaj sjajan dan sivljim od noći…

Kasnio sam. Sunce je već visoko. Zaslepljujući sneg je pokrivao ceo svet od vrhova, litica, provalija i dolina. Bilo je čisto i glatko… Osim nepokretnih pega na snegom pokrivenoj ledenoj površini Jezera. Obeležavale su put ka onoj zlokobnoj steni, koja gleda na istok, ka Suncu. Ove senke nisu imale ni početak ni kraj u vatrenim bljesku svežeg snega…

Noćni duboki tragovi sigurno su krenuli od bivaka ka jutru.

 

Autor: Ljudmil Jankov

Datum: 25.05.1993. godine

ŠtampaEl. pošta

Tweets